ЈЕДНА НОСТАЛГИЧНА КОНТРАПРИПОВЕСТ: Е БАШ ВАМ ХВАЛА МАРКА ВИДОЈКОВИЋА

Сажетак

У ратној пенталогији Мирка Демића комплексно и нијансирано се сагледава носталгија као елемент предметног света. Бол прогнаника за изгубљеном земљом приказан је кроз нестабилност изгнаниковог послератног идентитета, траумама проузрокованим ратовима 1990-их на тлу бивше Југославије (Српска Крајина) и суштинском немогућношћу повратка. Нестабилно приповедачко сопство емитује емотивни дисбаланс који проистиче из проблема завичајности, (само)именовања избеглог , његове (ауто)маргинализације која достиже свој максимум у ћутњи. Разарајуће дејство рата видљиво је у минуциозно осликаној ентропији психе ратника, преиспитивању дезертерства, осећања сувишности у лудилу милитантног карневала. Посебна наративна опсесија према (балканским) границама поставља протагонисте Демићевих приповедака и романа у граничне ситуације. Национални рубови, међугранични „зидови“ суштински онемогућавају повратак прогнаног, због чега је чежња за остављеним у позитивној градацији.

Отварање питања заборава средство је којим рањено сопство покушава да оствари психички еквилибријум. Индикативна је и нараторова потреба за превазилажењем искустава жртава и сведока насиља, те обрачун са носталгијом путем рационализације, односно потирања бинарне опозиције коју чине место закојим се чезне и место у коме се бивствује. Средство за остваривање стратегије поништавања стазиса завичајне „изгубљености“ писац види у формирању надгранице, надоквира, митског парергона, параболе одисејског повратка кући и временског ескапизма где се завичајни топос, Петрова Гора, смешта у древни историјски оквир, погодан за тумачење агона, како у човеку, тако и између колектива зараћених нација.