ЕСХАТОЛОШКА НОСТАЛГИЈА У ПРОЗИ ВЛАДАНА ДОБРИВОЈЕВИЋА

Сажетак

Носталгија је кључна реч романескног опуса Владана Добривојевића и у намери да покажемо њену природу – носталгија за „основним стањем“, како је о примордијалном, али највишем поретку људске егзистенције писао Б. Хамваш, односно за Богочовеком, што је и одређује као есхатолошку носталгију – изабрали смо обимом невелику књигу Одатле долазе анђели: источни родослов (2019), која нам омогућава да о централним проблемима овог изразито кохерентног опуса говоримо по принципу синегдохе. Одатле долазе анђели је збирка састављена од десет прича које су у пишчевој енциклопедијски заснованој трилогији Сан водосликара (1994–1997) формирале уметнути роман и садржи кључне идеје Сна водосликара, као и друга својства парадигматична за пишчев опус. Полазећи од тумачења која носталгију повезују са идеалом, а не са прошлошћу, што је типично за поему 18. века, показујемо да је носталгична идеализација обележје Добривојевићевих романа, чији су протагонисти вођени жудњом за веродостојном егзистенцијом. Носталгија за оним чега нема, а морало би постојати (еталон јасних, трајних и неупитних естетских и етичких, односно јеванђеоских вредности), основна је мотивација духовних путовања његових јунака, који спознају небеско порекло људске расе, те остварују христолике подвиге и досежу пуноћу свог космичког статуса. Стога се и наратив повратка у Добривојевићевој прози везује за мотив заједничког, изгубљеног дома људског рода. Есхатолошка носталгија – централно искуство јунака у Одатле долазе анђели – примарно је одређена начином живота усмереним ка Богочовечанском назначењу, које је човеку дато на почетку. Литургијски карактер романа у коме је заступљена теолошка онтологија објашњавамо свечаном језичком стилизацијом и поетиком иконописања.