ОСПОРАВАЊЕ НОСТАЛГИЈЕ: ДЕЗИЛУЗИЈА ЗАВИЧАЈА У ПЕТОКЊИЖЈУ МИРКА ДЕМИЋА

Сажетак

Ратно петокњижје Мирка Демића пружа комплексно сагледавање носталгије као дела света предметности, са мноштвом нијанси односа субјекта према њој. Бол прогнаника за изгубљеном земљом приказан је кроз нестабилност изгнаниковог постратовског идентитета, траумама проузрокованим ратовима 1990-их на тлу бивше Југославије (Српска Крајина) и суштинском немогућношћу повратка. Нестабилно приповедачко сопство садржи емотивне пукотине које проистичу из проблема завичајности, (само)именовања избеглог, његове (ауто)маргинализације која достиже свој максимум у ћутњи. Разарајуће дејство рата видљиво је преко минуциозно осликане ентропије психе ратника, преиспитивање дезерстерства, осећања сувишности у лудилу милитантног карневала. Посебна наративна опсесија према (балканским) границама поставља протагонисте Демићевих приповедака и романа у граничне ситуације. Национални рубови, међугранични „зидови“ суштински онемогућавају повратак прогнаног, због чега је чежња за остављеним у константној позитивној градацији.

Отварање питања заборава средство је којим рањено сопство покушава да оствари психички еквилибријум.  Индикативна је и нараторова потреба за превазилажењем искустава жртава  и сведока насиља, те обрачун са носталгијом путем рационализације, односно потирања бинарне опозиције коју чине место-за-којим-се-чезне и место-у-коме-се-бивствује. Средство за остваривање стратегије анулирања стазиса завичајне „изгубљености“ писац види у формирању надгранице, надоквира, митског парергона, параболе одисејског повратка кући и временски ескапизам где се завичајни топос, Петрова Гора, смешта у древни историјски оквир, погодан за тумачење агона, како у човеку, тако и између људи (зараћених нација).