ТИПСКИ И АТИПИЧНИ СТАРЦИ СРПСКЕ УСМЕНЕ ЕПИКЕ

Sažetak

Основна намера овога рада јесте да покаже у оквиру којих делокруга и на који начин се реализују ликови епских стараца. Грађу на којој је истраживање спроведено чини лајпцишко издање Вукових збирки (СНП II–IV), чему је придружено Државно издање (СНП VI– IX), као и записи Вука и његових сарадника из тзв. рукописног издања (СНПр II–IV). Праћен је начин епске стилизације старог јунака у дијахроној перспективи, уз консултовање Богишићеве (Богишић, 2003) и Пантићеве збирке (Пантић, 2002), као Ерлангенског рукописа (ЕР). За потребе рада функционализоване су компаративно-типолошка и структурално-семиотичка метода. Исходи истраживања показују да се епски старац реализује двојако – од типског до атипичног – или као часна старина, врховни ауторитет и мудрац, односно „стари вук“, или на скали негативне карактеризације – као властољубиви слабић, с непримереним материјалним или сексуалним апетитима. Сложеност и слојевитост епских стараца показују и различити митски, обредни и социјални елементи, који, саображени представи колектива о датој историјској епоси у коју се дати ликови ситуирају, као и поступцима епске стилизације, граде неке од најпрепознатљивијих фигура српске усменопоетске галерије.