ДИЈАХРОНИЈА ЕПСКОГ МОДЕЛА: „УДАР ХАЈДУКА НА СВАТОВЕ“

Апстракт

У раду се у дијахроном луку, од најстаријих бележења усмене епике на простору Балкана (Ерлангенски рукопис, оквирно настао у трећој деценији XVIII века; Богишићев зборник, који обједињује рукописне записе с Јадранског приморја од краја XVII до друге половине XVIII века – па до објављених збирки и рукописне заоставштине Вука Караџића, те Пјесмарице Симе Милутиновића Сарајлије) прати трансформација архаичног модела „пресретање сватова у гори“ у сижејни образац „удар хајдука на сватове“, као и процес идеализације ликова хајдука у временској перспективи. Указује се, такође, на дивергенцију истоветног епског обрасца у зависности од типа протагониста (хајдуци – ускоци), што се тумачи епским доменима хајдука наслеђеним од демонских бића која настањују гору и господаре њоме.