СРПСКОВИЗАНТИЈСКО НАСЛЕЂЕ И ОДНОС ПРЕМА ТРАДИЦИЈИ У ПОСЛЕРАТНОМ МОДЕРНИЗМУ

Апстракт

У раду се истражује однос према традицији, посебно према средњовековном наслеђу у поезији српског послератног модернизма, пре свега у песништву Васка Попе, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића и Љубомира Симовића. Одређује се значење термина српсковизантијско наслеђе и разматра његов положај у историји српске књижевности. Реактивирање средњовековних поетичких образаца одиграва се у склопу стваралачке обнове традиције у послератном песништву, па се у раду посебно одређују унутрашњи импулси и видови под којима се ова обнова одвија. Затим се испитује природа песничког повратка средњовековној књижевности. Разматра се колико активирање поетичких, естетичких и идеолошких особености старе српске књижевности дугује традицији европског модернизма, а колико заправо представља унутрашњом логиком српске књижевности условљен и аутохтон процес. Напокон, одређују се особени средњовековни поетички ставови – поетски тоталитет, жудња за целином, идеја историје – који су реактивирани у поезији послератног модернизма као одговор на савремена песничка питања.